Nedelja za nama..

Noć posle teškog dana
Posle skoro tri meseca, počeo je i drugi deo srpskog fudbalskog prvenstva. Uvertira je bila baš "efektna" - hapšenja čelnika novosadskih ali i beogradskih "crveno-belih", odsustvo predsednika FSS iz Srbije ("usred zime, kad mu vreme nije"), kazna Crvenoj zvezdi zbog nereda na utakmici protiv kulskog Hajduka, lisice na rukama "legendarnog levog krila"...

Ali, to je slika srpskog fudbala od koje se ne može pobeći. Tu brigu neka brinu drugi, naše je da pratimo sve ove događaje, i da, pre svega, posvetimo pažnju pohodu FK Partizan ka novoj tituli prvaka. Prvi ispit na tom Partizanovom putu bio je rival iz komšiluka. Derbi je po prvi put u istoriji odigran bez publike. I nije to bio jedini kuriozitet sa ovog meča. Na žalost.

Počelo je kako se samo poželeti moglo. Već u trećem minutu volej Đorđa Lazića sa dvadeset metara završio je u mreži rivala. Zatim slede dva momenta koja su, verovatno, i prelomila utakmicu. Diarra ne koristi situaciju "jedan na jedan" a nešto kasnije Maletić pravi veliku grešku i ne realizuje izuzetnu priliku. I umesto da već na početku imamo dva gola prednosti a "crvene" da prepustimo njihovim mukama, mi počinjemo sa serijom grešaka koje će nas skupo koštati.

I pre ove utakmice bilo je jasno da postoji samo jedan način da nas veliki rival pobedi - gol iz prekida. Kada se to desi, ne jednom, već četiri puta, onda sve priče o našem kvalitetnijem timu u odnosu na njih, padaju u vodu. Nigde onog našeg presinga, nigde one sigurnosti i lepršavosti u igri...

Zaista su neshvatljivi kiksevi koje su pravili fudbaleri u "crno-belim" dresovima! Kada je rival preokrenuo rezultat na 2-1, bilo je jasno kako će se sve završiti. Uslovi za igru u drugom delu su njima savršeno odgovarali. Ostalo im je samo da kvare igru i čekaju prekid. Ruku na srce, nama danas ne bi pomoglo ni da smo igrali na "Schalke Areni" a ne na ovoj komšijskoj njivi.

Protivnik je, ni kriv ni dužan, slavio 4-1, a nas ostavio u neverici. Po ko zna koji put, sami sebe pobeđujemo. Nemojte mi reći da je rival pobedu ostvario u impresivnoj igri. Nemojte mi reći ni da imaju kvalitetniji tim.

Pitanja se nameću sama od sebe, i siguran sam da svako kome je Partizan u krvi, oseća i pita isto što i ja:

Dokle ćemo dizati komšije iz mrtvih?

Do kada će nas pobeđivati zbog naših gluposti?

Da li naši igrači imaju neki kompleks od ovog rivala?

Zašto ne verujemo u sopstveni kvalitet?

Zašto, i kada su slabiji od nas, daju nam po tri ili četiri gola, dok mi, kada smo i za dve klase bolji, srećni smo ako pobedimo i sa golom razlike?

Raspadnuti klub, koji još živi u 1991. godini i budalastim mitovima o "stubu srpstva", a skupštine mu liče na Grand paradu, danas nas je ponizio. Klub, koji predsednici napuštaju u sred sezone, a treneri u toku meča, danas nam je dao četiri gola!

Umesto da danas zakucamo poslednji ekser na kovčegu te velike obmane, mi im dajemo veštačko disanje i vraćamo u život jedan klub i ideju koji su, već dugo, na aparatima.

Poraz boli i peče. Ne toliko zbog toga jer je doživljen od najvećeg rivala, već pre svega zbog toga što je taj rival kvalitetom daleko ispod Partizana. Ali, oni su danas iskoristili naše slabosti, i njihova pobeda je apsolutno zaslužena. Mada, moglo bi se opet nešto prozboriti i o suđenju. Prestrogo dodeljen crveni karton Rniću (sudija je presudio na osnovu krika protivnika a ne na osnovu težine prekršaja), nedosuđivanje crvenog kartona Basti (sećate se - komšije su cmizdrile deset dana zbog slične situacije u prošlom derbiju), sporan penal za njih pri rezultatu 3-1...

Sada je sve gotovo, bar što se tiče ove utakmice. Da možemo, najradije bismo je zaboravili. Ali ne možemo. Sramota i bes su i dalje veliki.

Da li se mogu ublažiti? Svakako da mogu.

Prilika za to je puno. Šampionat se nastavlja. Na osnovu jednog poraza, ma kako bio bolan i ponižavajući, ne treba suditi. Ne treba dovoditi u pitanje ni kvalitet ovog tima ni znanje Jokanovića. Ne treba sumnjati ni u kvalitet Ednilsona, Vještice, Đorđevića, Lakića...

Diarra je i dalje onaj pakleni igrač koji nam je doneo puno bodova. Moreira je i dalje čisti genije. Nisu svi oni preko noći zaboravili da igraju.

Sledi još jedan derbi. I puno utakmica i pre i posle derbija. Razloga za opuštenost više nema. Od danas, svaka je utakmica "biti ili ne biti". Glave gore, mora da bude bolje, ali uslov za to je maksimalan rad i maksimalna koncentracija.

Mi, navijači, treba da uradimo ono što je do nas - podržimo ovaj tim sada, kada mu je najteže. Ne dozvolimo da nam bodovna razlika od 3 boda u našu korist bude kamen oko vrata, već prednost koju ćemo sačuvati i uvećati.

Dvadeseta šampionska zvezdica čeka na nas. Ali mi moramo da verujemo i da pokažemo da je zaslužujemo. Mi to možemo i znamo. Zato, glave gore! Bitka je izgubljena, ali ne i rat.

Da pređemo i na vedrije teme. KK Partizan je ostvario prvu pobedu u Top 16 fazi Evrolige. Turski Efes Pilsen je savladan u "Pioniru" 78-65. Šanse za prolazak dalje su sasvim realne. Utakmica je protekla u senci svih onih tragičnih događaja vezanih za Kosovo. Tim protivnika je došao sa samo 8 igrača u Beograd. Ipak, treba pozdraviti njihovu želju da odigraju meč, za razliku od malih ljudi iz susedne nam zemlje, koji su izbegli dolazak na meč NLB lige.

Ta utakmica protiv Efesa nas je ispunila ponosom što pripadamo "crno-beloj" porodici. Korektno i dostojanstveno navijanje, nijedan incident, uz klicanje Kosovu i Metohiji i našem stradalom junaku, Zoranu Vujoviću. Možda je taj meč protiv Efesa pravi putokaz za naše ponašanje i kada je FK Partizan u pitanju - jer, to veče, bili smo dostojanstveni u bolu i svu muku smo pretočili u pomoć našem timu. A tim je umeo da se oduži pobedom.

Nije bilo lako pisati sve ovo. Ali, valjda zbog toga i navijamo za Partizan, a ne za neke državne i nacionalne projekte. Jer, ljubav prema Partizanu nije stvar pomodarstva ili trenutnog uspeha. To je privilegija. Pa čak i večeras.

Izvor www.partizan.net